Socijalizacija dece sa oštećenjem sluha

 
Sva deca žele da budu „normalna“ i prihvaćena u društvu.

Socijalizacija je proseces odrastanja u kome učimo “pravila igre” kako bi se uklopili u društvo. Od rodjenja mi učimo šta je dobro a šta loše, koje ponašanje je prihvatljivo, a koje nije.

Faktori koji utiču na socijalizaciju su porodica, obrazovne ustanove i društvena sredina u kojoj odrastamo. Primarna socijalizacija se odvija u porodici, kada usvajamo porodični sistem vrednosti,  kroz odnose i aktivnosti sa roditeljima i drugim ljudima.  Na taj način učimo o sebi, svetu koji nas okružuje i ko smo u odnosu na druge ljude.

Socijalizacija u vrtićima i školama je sekundarna socijalizacija, gde deca uče, usavršavaju društvene veštine i nalaze svoje mesto u društvu.Obrazovne  ustanove imaju veliku odgovornost u razvoju i socijalizaciji dece. Čim krenu u vrtić ili u školu, više vremena da provode van porodice, sa vršnjacima, vaspitačima, nastavnicima. U interakciji sa njima dopunjuje  se dečje  shvatanje sveta.

Usvajanje društvenih veština je veoma važan proces u razvoju deteta. Deca kroz taj proces uče da rešavaju probleme,  saradjuju sa drugima, osamostaljuju se, razvijaju empatiju, rešavaju probleme, pruzaju i traže pomoć i podršku, kontrolišu društveno neprihvatljivo ponašanje.

Izazovi sa kojima se deca sa slušnim teškoćama suočavaju u prosecu primarne socijalizacije

Sposobnost deteta sa oštećenjem sluha da razvije socijalne veštine zavisi od deteta i njegove porodice, težine oštećenja sluha, sposobnosti komunikacije i govora…

Deca sa slušnim oštećenjem čiji su intelektualni potencijali očuvani radjaju se sa sličnim kapacitetima kao i njihovi vršnjaci. Medjutim, njihov razvoj ličnosti i socijalizacija kao proces se odvijaju drugačije nego što bi se odvijali da nemaju oštećenje sluha.

Zašto je to tako?

Poznato je da je sluh jedan od uslova  za nesmetano usvajanje jezika i govora.  Normalna sposobnost komunikacije je važan elemenat za socijalizaciju deteta.

Dete koje ne čuje dobro suočava se sa nizom izazova u različitim fazama svog života, ne samo zbog  oštćenja koje ima, nego i zbog ličnog stava koje ima prema tom oštećenju, kao i stavova svojih vršnjaka. Kakav će stav dete imati o sebi najviše zavisi od porodice u kojoj odrasta.

Dete koje ima teškoće u komunikaciji suočava se sa nizom problema, počevći od borbe da se sporazume sa porodicom i okolinom i objasni im svoje elementarne potrebe.

Jedan od načina na koji deca uče da su vredna i poštovana kao ljudska biće je sposobnost da izraze svoje potrebe, emocije i mišljenje, prvo u porodici, a zatim i u kolektivu.

Ako dete odrasta u porodici u kojoj mu potrebe da se izrazi nisu zadovoljene, postoji mogućnot da stvori sliku o sebi kao manje sposobnom ljudskom biću .

Mnogi roditelji su zabrinuti i uplašeni kako će se njihovo dete snaći u životu. Takve brige su normalne jer svi mi želimo najbolje za našu decu.

Roditelji često podlegnu  iskušenju da pomažu detetu tako što će da misle, osećaju i deluju umesto njega. Na taj način uskraćuju detetu dragocena iskustva da se osamostali i nauči da se izbori za svoje potrebe, stavove i uverenja. Oni štite dete, sprečavajući ga da doživi i nauči da prevazidje neprijatna iskustva.

To su jako važni momenti u procesu socijalizije, koji pripremaju dete da se uključi u društvene tokove na svim nivoima. Dete koje raste u uslovima gde je prezaštićeno od stresa i neprijatnih emocija ima velike šanse da razvije nisku toleranciju na frustracije. Dete raste u uverenju da nije dovoljno sposobno da se samo izbori za sebe, što često povlači za sobom opasnost da postane pasivna i nesamostalna osoba.

Izazovi sa kojima se deca sa slušnim teškoćama suočavaju u prosecu sekundarne socijalizacije

Šta se dešava u najvećem broju slučajeva kada socijalno nedovoljno spremno dete treba da se ukljuci u  kolektiv vršnjaka koja normalno čuju i čiji kanali komunikacije neometeno teku?

Dete uvidja da se razlikuje od većine, ne samo zbog sluha i načina govora, nego i nivoa usvojenosti socijalnih veština .
Generalno,  dete potvrdjuje svoja uverenja usvojena u porodici da nije dovoljno “sposobno” da se uključi u društvo vršnjaka.
Druga deca to osećaju, a medju njima ima i dece koja nisu naučena ili nisu raspoložena da izadju u susret specifičnostima deteta sa oštećenjem sluha.
Zato su deca koja su iz bilo kojeg razloga drugačija od većine, a naročito  ona čiji je stepen samopouzdanja izuzetno nizak, podložna da budu meta podsmevanja u društvu.
U takvim uslovima, kako dete raste,  postaje svesnije sebe u odnosu na svet koji ga okružuje , teško mu je da se istakne i pokaže svetu svoje potencijale.
Dete nesvesno nastavlja da učvršćuje  verovanje o sebi: ”Drugačiji sam, odbacuju me, znači da nisam dovoljno dobar”. Postaje ljuto na sebe jer je drugačije, kao što je ljuto i na drugove koji nisu raspoloženi da prihvate njegovu različitost. Situaciju dodatno pogoršava  činjenica da dete često ne ume da objasni sebi kako se oseća. A prepoznavanje i imenovanje osećanja su važni elementi za socijalizaciju, jer deca tako uče da se izraze i razumeju sebe.
Dete koje je naučilo da razume i poštuje sebe takvo kakvo je, lakše će naučiti da poštuje druge ljude i da se uključi u društvo.

Kako roditelji i škola mogu pomoći detetu

Gubitak sluha ne mora sprečavati dete da vodi normalan život i uzme sve što život ima da mu ponudi. Deca treba da postanu snažna i nezavisna ljudska bića, koja su sposobna  da misle i vode računa o sebi, bez obzira na oštećenje sluha.

Postoje različiti načini na koje roditelji mogu pomoći detetu da što lakše prevazidje izazove sa kojim se susreće tokom odrastanja.

Pre svega, važno je da se roditelji edukuju kako da pomognu detetu da postane zadovoljna, samostalna ličnost koja će svetu pružiti svoje potencijale.

Prikupljanjem informacija iz različitih izvora mogu saznati mnogo o sluhu, razvoju govora,  rehabilitaciji, slušnim pomagalima, asistivnoj tehnologiji… Dragocene informacije mogu dobiti  i od deteta, kroz priču, druženje i slušanje.

Takodje,  važna je i edukacija nastavnog kadra u vrtiću i školi koju će pohadjati dete sa oštećenjem sluha. Zatim saradnja roditelja i vaspitno-obrazovnih ustanova sa stručnjacima koji su specijalizovani za razvoj deteta sa oštećenjem sluha.

Preporuka je da roditelji podižu svoje dete na način  kako bi ga podizali da nema slušni problem, i ne prave razliku izmedju njega i braće i sestara koji čuju u pogledu vaspitanja.

Detetu su potrebne odgovornosti unutar porodice, što više iskustva, interakcije sa vršnjacima da bi razvilo socijalne veštine i naučilo da se uklopi u društvo.

Starijem detetu treba omogućiti slobodu i odgovornost da samo vodi računa o svojim slušnim pomagalima. Možda roditelji neće biti sigurni da li njihovo dete spremno za takvu vrstu odgovornosti, ali preporuka je da mu daju šansu. Vremenom će naučiti.  Deci je potrebna sloboda da uče,  greše i uče iz grešaka.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s